NA gradskom groblju u Prnjavoru sahranjena je Nada Matičić (62), jedan od simbola stradanja Vozućana i Ozrenaca u proteklom odbrambeno-otadžbinskom ratu, čiji su suprug Mirko (1952) i sin Miodrag (1975) stradali u paklu logora mudžahedina na zavidovićkom području.Matičići dospeli živi u ruke vojnika tzv. Armije BiH i stranih mudžahedina. Tačnije, bili zarobljeni, te potom odvedeni u zloglasni mudžahedinski kamp u Kamenici, kod Zavidovića. Tu su podvrgnuti stravičnoj torturi. Nagonjeni su da se međusobno zlostavljaju i muče, a pošto nisu hteli da jedan drugom prekrate život, presudila im je mudžahedinska kama.
- Dobro je i izdržala i uopšte dočekala 62. godinu života, 21 godinu živeći sa bolnom nadom da će dočekati barem posmrtne ostatke svoga deteta i supruga, koji su nestali po padu Vozuće 10. septembra 1995. - čulo se na Nadinom poslednjem ispraćaju na pravoslavnom groblju, gde su pristigli mnogobrojni Vozućani, rasejani širom sveta.
Nažalost, ni ova Vozućanka, poput više stotina drugih, nije dočekala ni kosti svojih najbližih.
- Mene i nekolicinu mojih saboraca Četvrte ozrensko-vozućke brigade ubrzo po padu Vozuće, u rejonu podozrenskog sela Lozna, zarobili su muslimanski vojnici tzv. Drugog (tuzlanskog) korpusa. Među zarobljenim bili su sin i otac, Mirko i Miodrag. Inače, Mirko je bio moj zet, odnosno suprug moje sestre Nade. Imao sam sreću da, pre nailaska mudžahedina, u prvoj grupi budem prebačen u tuzlanski logor gde sam u zarobljeništvu proveo sedam meseci. Odmah na putu ka Tuzli, muslimanski vojnici su nam rekli da su pripadnici Mahmuljinovog Trećeg korpusa i mudžahedini preuzeli ili preoteli više od 50 zarobljenih vozućkih Srba i da im sigurno nema spasa. Odvezli su ih u pravcu Zavidovića, a među njima su bili i Matičići, koji se i posle dve decenije vode kao nestali - kaže Milenko Braco Marković.
170
